OD DEČIJEG SNA DO REALNOSTI: Za Presek.info – Branka Bešević Gajić, rediteljka zvana Hrabrost

To da se upornost potkovana snovima i željom malenog deteta zaista isplati, svedok je nagrađivana rediteljka Branka Bešević Gajić, koja je još kao dete prepoznala svoj put, ugledala svoj cilj i hrabro krenula ka njemu. Njen put nije bio ni malo lak, ali njena upornost i volja, kao i glad za znanjem, proizvelo je to, da držeći rediteljsku palicu ispriča priču o čovekovoj sudbini, kao i  o moći vere, o lepoti i snazi srpskih svetinja…  Javnosti je postala poznata svojim prvencem filmom „Lauš“, a onda je nastavila da stvara.  Prepušta se istraživačkom radu ne bi li ispričala priče koje su dugo vremena pod velom tajne i misterije.

PRESEK.INFO: Za početak vratimo se tamo gde je sve počelo. Kada ste prvi put poželeli “rediteljsku palicu” i spoznali   ljubav prema filmskoj umetnosti?

Ljubav prema filmu  počela je u ranom detinjstvu. Moj najstariji brat Dragan bio je pitomac u Zagrebu na Vojnoj akademiji. Bila sam veoma vezana za njega i volela sam ga najviše od sve braće. Sećam se da su moji roditelji kupili televizor u boji. To je tada bio presedan imati televizor u boji.

Moj otac bio revnosan standardima savremene tehnologije, posebno ako je tu imalo šta da se vidi i šta da se čuje. Tada je televizija zaista emitovala kvalitetan program utemeljen na sistemu prave  vrednosti. Nije se moglo videti bilo šta, nisu postojale instant zvezde, rijaliti, kič i šund već su se pojavljivali veliki i učeni ljudi koji su zaista vredeli i koji su imali vaspitnu ulogu u našem okruženju. Bila sam među poslednjim generacijama Titovih pionira, rođenih u SFRJ. Učili smo od velikih ljudi. Ljudi koji su se pojavljivali na malim ekranima zaista su imali šta da kažu. Napraviću jednu digresiju sa mojom dosetkom u vezi sa rijalitijem i instant zvezdama, dakle posredovanjem ”tada i sada” tada mali ekrani veliki ljudi, sada veliki ekrani mali ljudi. Zatim se vraćam našoj temi.

Filmovi se nisu toliko često emitovali, već je to bila čitava euforija posebno kada se emituje domaći jugoslovenski film, bar je tako u našem domu bilo. Posebna važnost se davala filmu, naročito kada igra Žarko Laušević. Sećam se kada je emitovan film: Oficir sa ružom, majka mi je rekla čika koji glumi oficira je jedan veliki glumac koji se zove Žarko Laušević i tvoj brat Dragan u Zagrebu će biti Oficir. Kao devojčica od sedam godina nisam najbolje razumela šta to znači, ali nisam puno ni marila jer sam bila fascinirana tom kutijom koja emituje pokretne slike koje zapravo čine život.

Tada mi to nije bilo baš najbolje jasno, ali me je veoma intrigiralo da saznam šta je to filmska umetnost i koji su koraci koji će me odvesti ka njoj. Bila sam veoma uporno dete i ubedila sam svoje roditelje, posebno oca da blagoslovi moj put, otišla sam na dramsku sekciju sa svojih sedam godina, gde sam sazrevala, prelazila u više nivoe, zatim po preporuci mog prijatelja i kolege Nebojše Glogovca položilla sam audiciju kod Milenka Zablaćanskog, u omladinskom pozorištu Atelje mladih u Pančevu, zatim po preporuci gospodina Zablaćanskog prelazim u beogradsko omladinsko pozorište Dadov, nakon čega upisujem akademiju gde ostvarujem svoje snove.

PRESEK.INFO: Od ranog detinjstva ostali ste dosledni putu koji ste odabrali, niste odstupili i mnogo radite na svom obrazovanju. Vaš magistarski rad, film „Dom anđela“ doživeo je veliki uspeh. Recite nam nešto o ovom filmu, koji na neobičan način priča priču jednog divnog i mističnog mesta.

Završila sam studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Gorana Pekovića, gde sam svojim diplomskim-master filmom postala pionir novog žanra na našim prostorima, kao završni master rad na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu pod mentorstvom profesora Gorana Pekovića, snimila sam srednjemetražni dokumentarni film „Dom anđela“, kojim se rodio novi žanr i koji spada u prvi forenzički triler na ovim prostorima i koji po svojoj specifičnoj težini prevazilazi film i tiče se netaknute i neistražene istorije Srba. Na ovom filmu potpisujem produkciju, scenario i režiju. Dom anđela je doživeo veliki uspeh i osvojio mnogo nagrada i dan danas je aktuelan na međunarodnim festivalima. Učila sam od najboljih profesora od kojih i dan danas učim. Posebno bih izdvojila mog mentora  zahvaljujući kojem sam uspela da svoje ideje pretočim u dela i koji nam je nesebično preneo svoje znanje.

Nakon toga ostavrila sam svoj san, primljena sam na doktorske akademske studije, nastavljam svoje obrazovanje u najeminentnijoj instituciji umetničkog obrazovanja, u rektoratu Univerziteta umetnosti u Beogradu gde se usredsređujem na Filmsku režiju  i svoju umetničku doktorsku disertaciju posvećujem filmskoj režiji igranog filma o kojem će se tek govoriti.

PRESEK.INFO: 2017. godine upravo film „Dom anđela“ prikazan je na Mostar film Festivalu, a krajem novembra prošle godine našli ste se u žiriju ovog međunarodnog festivala filma. Kakve utiske nosite kako sa ovog velikog događaja, tako i iz grada na Neretvi?

Mostar je poseban grad, divno iskustvo me vezuje za najlepši grad na Neretvi. Tamo sam upoznala predivne kolege i prijatelje, tamo se zaista osećam posebno, po pozivu direktora festivala glumca Slavena Knezovića i producenta Filipa Knezovića,  bila sam član stručnog žirija Mostar Film Festivala za 2018. godinu, odluku o najboljim glumačkim ostvarenjima 12. MOFF-a donela sam sa  predsednikom stručnog žirija  Mirom Barnjakom, koji je filmski, pozorišni i televizijski glumac i producent nagrađivanog filma „Živi i mrtvi“ takođe sa članicom žirija Jelenom Jovanovom, koja je prva glumica naših prostora koja se pojavila u holivudskoj produkciji, dakle  našom jednoglasnom odlukom  nagrada „Stablo ljubavi“ pripala je Frani Maškoviću za ulogu u filmu „Osmi povjerenik“ redatelja Ivana Salaja.

Najboljom glumicom proglašena je Irena Kovačević za ulogu u slovenskom filmu „Družinice“. Nagrada za najbolju sporednu mušku ulogu dodeljena je Srđanu – Žiki Todoroviću za nastup u filmu „Južni vetar“, a za žensku sporednu ulogu nagrađena je hrvatska glumica Nadia Cvitanović za glumu u filmu „Osmi poverenik“. Za doprinos filmskoj kinematografiji nagrada je posthumno dodijeljena  glumcu Nebojši Glogovcu. Na samom početku svečanosti napravili smo  izuzetak i za doprinos filmskoj kinematografiji posthumno dodelili  nagradu Nebojši Glogovcu, što je izazvalo oduševljenje publike , ali i samih aktera ovogodišnje manifestacije. Zadovoljstvo je i čast raditi sa predivnim kolegama iz regiona!

PRESEK.INFO: Vaš rediteljski debi je je film „Lauš“,koji govori o liku i delu jednog od napoznatijih glumaca bivše Jugoslavije. Koliko je hrabrosti trebalo za jedan ovakav projekat?

U dogovoru sa mojim profesorom Fetijem Dautovićem dolazim na ideju da snimim svoje prvo profesionalno čedo koje sam posvetila mom uzoru od najranijeg uzrasta i tako se rodio moj Lauš i tako se rodih ja. Film nakon uspešne premijere u Sava centru, prikazuje se u kompletnom regionu, zatim je usledio festivalski život širom zemaljaske kugle gde je osvajao prestižne nagrade. Hrabrosti je trebalo i više nego što sam mogla da zamislim tada i možda sam je tek sada svesna na ovoj vremenskoj distanci. Uz producenta Miroslava Batu Petrovića i direktora fotografije Matije Munjize Petrovića moje delo je ugledalo svetlost dana. Ponosna sam na kompletnu ekipu filma Lauš. U filmu se pojavljuju najznačajnija imena naše kulture: Branislav Lečić, Slavko Štimac, Dragan Bjelogrlić, Irfan Mensur, Slobodan Ćustić, Petar Božović, Marko Baćović, Ljiljana Blagojević, Svetislav Goncić, Toma Fila, Borka Pavićević, Darko Bajić, Jovan Ćirilov, Svetozar Cvetković i mnogi drugi.

PRESEK.INFO: Sigurno nije bilo lako sačuvati snagu i energiju pošto ste  više od tri godine radili na ovom filmu. Da li ste jednog momenta pomislili da odustanete, ili da prosto celu tu priču „odložite“ i prepustite se drugim projektima?

Tri godine bez prestanka radila sam na ovom projektu. – Kroz film ‘Lauš’ želela sam pre svega da pokažem jedno teško veme koje je zadesilo narod u bivšoj Jugoslaviji. Da se taj nesrećni događaj 31. jula 1993. u Podgorici nije desio, a bio je uzrokovan tim vremenom, Žarko bi verovatno bio vodeći glumac kompletne kinematografije i teatarskog života čitavog regiona. Ovo je film o jednom teškom vremenu našeg regiona! Nije ovo film koji se tiče samo Žarka Lauševića, ovo je film koji se tiče svih nas. Ovo je film koji je pre svega veoma poučan. Moja najveća preprijeka je bila u meni; kad sam to prevazišla, onda sam konačno i završila film. Žarka cenim kao najvećeg jugoslovenskog dramskog umetnika, a sada i pisca. Tri godine bavila sam se napornim istraživačkim radom. Razgovarala sam sa više od 50 njegovih kolega i svi se slažu u jednom: da je posle 31. jula 1993. godine Laušević zapravo uništen, i da i dan-danas oseća strahovitu patnju zbog tragedije. Čovek koji pre svega ima savest. On je gotovo dve decenije živeo u izgnanstvu, kao čovek bez imena i prezimena, ne baveći se poslom koji voli i izgubivši međunarodnu toleranciju, porodicu i sve. Ima li gore od toga? Mislim da je takav život teži i od same smrti. Imala sam autorski poriv i morala sam da predstavim jedno vreme koje je uzrokovalo tragediju i odnelo mnoge živote. Kada sam to prihvatila, onda sam napravila film iz svog rediteljskog ugla koji je zasnovan na istinitim činjenicama, ali uz dužno poštovanje svih žrtava koje su uzrokovane jednim nesrećnim vremenom.

PRESEK.INFO: Film „Lauš“ pobrao je brojne nagrade. Vas su prozvali rediteljka zvana Hrabrost. Sebi ste zadali ozbiljan zadatak. Koliko  odgovornosti to nosi sa sobom u projektima na kojima planirate da radite?

Odgovornost je veoma velika, dugo ću pamtiti ovacije na premijeri filma Lauš. Publika je aplaudirala i plakala. Tog dana sam dobila sigurnost i samopouzdanje za nove poduhvate ali i sebi potvrdila da se snagom volje može sve. Shvatila sam da se  uprkos svim preprekama, uloženi trud uvek uvaži. Neko to od gore vidi. Sa tim u vezi osećam i veliku odgovornost i trudim se da svaki moj sledeći film bude bar za nijansu bolji od prethodnog.

PRESEK.INFO: Projekti na kojima trenutno radite?

Trenutno završavam snimanje igranog filma Milojev dar. Milojev Dar je drama, koja je nastala po istinitom događaju, priča o podvižniku i junaku Miloju Nikoliću. Radnja je smeštena u 1913. godinu, nakon ranjavanja kapetana Radivoja Radosavljevića u Drugom balkanskom ratu, jedini način da preživi bio je da se presadi parče tuđe sveže kože. Miloje iako je ležao u bolnici i sam ranjen, setivši se značaja i uloge svojih vojnih starešina u teškim ratnim trenucima, kada su nada i oči potčinjenih bile upravljene na njih odlučio je da počini još veće junaštvo. Scenario potpisuje Vadimir Đorđević

PRESEK.INFO: U našem razgovoru ste nagovestili jedan novi film, po motivima iz knjige svetog vladike Nikolaja Velimirovića.  Možete li nam malo otrkiti o tome?

Tako je. To je igrani film “Prepoznavanje” po motivima Svetog Nikolaja Velimirovića, uz blagoslov njegovog preosveštenstva Vladike gospodina Milutina, trenutno smo u velikim pripremama. Scenario sam napisala sa piscem i budućim teologom Dejanom Simeunovićem, supervisor nam je jerej Filip Jakovljević. Za glavnu mušku ulogu Svetog Nikolaja još uvek nemamo, kasting je u toku. Dok glavne uloge u savremenom dobu su rešene, uloga Tošeta je poverena holivodskom glumcu našeg porekla Jacku Dimiću i glavna ženska uloga poverena je srpskoj glumici Jelici Kovačević.

PRESEK.INFO: Šesnaest manastira Fruške gore čuvaju svoje tajne, ali i pričaju priče  naše duge istorije. Koji Vas fruškogorski manastir posebno inspiriše?

Posebno me inspirišu dva manastira, Velika remeta u kojem sam imala priliku da sarađujem sa Igumanom Ocem Stefanom koji mi je pomogao da istražim teme mojih filmova i manastir Grgeteg gde sam snimala određene filmske scene gde sam upoznala mati Teodoru i mati Mihailu gde i dan danas sa porodicom odlazim. Inače potomak sam Vuka Brankovića čiju zadužbinu rado posećujem.

PRESEK.INFO: Da li možemo da očekujemo u budućnosti da neka „priča iz Srema“ bude ekranizovana pod Vašim režiserskim vođstvom?

Najtoplije se nadam i zaista bih volela. Srem je veoma inspirativan i vezuju me lepe uspomene. U Sremskim Karlovcima na festivalu Bdenje duše, Dobila sam nagradu “Bdenje Jakova Orfelina” za najbolji film Dom Anđela. Volim Srem jer je prelepa kolevka srpska.

Branka sa suprugom Stojanom

PRESEK.INFO: Udati ste za Stojana Gajića. Iz Vašeg ugla – da li je lako biti suprug jedne hrabre režiserke?

Stojan je moja ljubav, potpora i velika sigurnost. Kao što piše u poslanici apostola Pavla: “Ljubav dugo trpi”. Podržavao me je od samog početka i bodrio uvek. Imamo ćerku Andrijanu i sina Vuka. Trudimo se da budemo dobar primer našoj deci i da ih vaspitavamo u duhu pravoslavlja.

Verujem da je ponekad teško mene trpeti, moje ambicije, autorske porive, često odsustvo ali zahvaljujući njemu istrajala sam u svemu. Velika mi je podrška, zaista je uz mene skoro dve decenije veruje me i prati me u svemu što radim to veoma uvažavam.

PRESEK.INFO: Koje filmove bi preporučili čitaocima našeg portala za ove zimske dane?

Veliki sam rusofil te preporučujem filmove: Elena, Levijatan, Izgnanstvo, posebno Povratak velikog ruskog reditelja Andreja Zvjaginceva, koji je inače sledbenik Tarkovskog i koji je moj veliki uzor. Takođe preporučujem film Ostrvo reditelja  Pavela Lungina u kojem sam spoznala poentu života.

Tihomir Bešović

PODELI:

Nema komentara

Dodaj svoj